Луткарско позориште је позориште у коме се уместо глумаца појављују лутке.
Луткарско позориште је најчешће намењено деци, али постоје луткарска позоришта која својим квалитетом могу бити веома интересантна и за одрасле.
Чувено је позориште „Обрасцов“ из Москве.
ЛУТКА БЕЗ ГЛАВЕ
Пред кућом, на улици, седи девојчица и држи лутку без главе. Док људи пролазе, она разговара са лутком. Један чика застаде па јој рече:
- Како можеш да разговараш са лутком која није жива?
- Она је жива - брзо одговори девојчица.
- Како је жива кад нема главу?
- Има главу - одврати девојчица.
- Нема главу - рече чика љутито.
- Има...
- Нема...
- Али ви, чико, не умете да се играте!
Драган Лукић
Света лутака је свет бескрајне маште. Лутке изводе све радње, па и оне које није могуће извести у реалном свету.
Најjедоставније лутке које увек носимо са собом су делови нашег тела ( „Најбоље лутке наше су руке“).
Рад на представи у луткарском позоришту за глумца-аниматора почиње читаћим пробама. Оне имају за циљ упознавање с делом, улогом, замисли редитеља. Рад за столом се одвија без лутака, које се за то време израђују у радионицама.
Свака лутка има свој карактер. То одређује како ће се лутка кретати на сцени, како ће да говори. Да би то било добро изведено глумац-луткар би требало добро да разуме коју поруку лутка преноси. Његов задатак је да лутку „оживи“. Глумац треба да има осећај да је лутка као продужетак његове руке. Тако преко лутке може да остварисве што жели.
Рука човека не може да се испружи за три своје дужине, а рука лутке може. Човек не може да скине своју главу и да натакне другу, а лутка може. Човек не може да лети на сцени, а лутка може.На сцени обичног позоришта, по правилу, нема паса, коња, крава, слонова, тигрова, а у луткарском позоришту све то може постојати . Све ово је одлика лутковности.
Тројица уметника из Јапана су 1685. године формирали ТАКУМОТО-ЗА, луткарско позориште у Оски. То је био пресудан моменат за јапанско луткарство.
Они су започели развој особеног луткарског стила који мења начин анимације лутке. Лутке су, у просеку, биле високе око 70 цм. Нису имале ноге а биле су обучене у предивне костиме са оригиналним шарама. Лутку је водио аниматор у црном оделу. Текст је говорио један глумац а певач је уз песму свирао на жичаном инструменту.
Параван је у почетку био висок око 170 цм, колико је било потребно да се сакрије аниматор, али је касније снижен на 70-80 цм. Један аниматор је обема рукама, од назад завученим у лутку, држао тело, покретао главу,очи и уста, али како су пократане руке остало је нерасвељено. Такве тајне су строго чуване.
1789. године у Осаки УЕМУРА БУНРАКУКЕН ствара позориште лутака БУНРАКУ-ЗА.
У почетку, ужа или шира позорница као у ТАКУМОТО-ЗА игри, имала је параван који је скривао аниматора.Током развоја ниво паравана је снижаван да би на крају глумац аниматор био видљив. У представама су коришћени и елементи декора. Лутке бивају све више да би досегле висину 100-120 цм. Један аниматор је водио лутку и завукавши кроз леђа обе руке у њено тело, са две ручице (помагала) држао лутку, померао очи, капке, обрве, уста а понекад и уши. То је обављао једном ручицом у вратном делу лутке. Својом другом руком манипулисао је левом (десном) руком лутке.
Развој БУНРАКУ лутака иде следећим редом:
Око 1730. године покретани су прсти руку.
1747. године лутка је почела да "дише".
1740. године покренуте су очи са капцима, уста и језик.
1747. године су се прсти савијали у зглобовима и померале су се уши.
Главе лутака су се могле мењати, перике и костими такође. Једино што лутке нису могле да изведу је да иста лутка (глава) помера очи горе доле, лево десно и да затвара капке. Сваку лутку водила су три аниматора. Било је потребно изузетно дуго вежбање да би се ускладио рад три аниматора са говором глумца и музиком. Учење оваквог владања лутком тј. стицање способности да се учествује у представи траје 10 година. (Синхронизација реч-покрет у основним покретима 1-2 године, владање ногама 3-4 године, а 2-3 године рад рукама.)Неке лутке су тако конструисане да се великом брзином претварају у сасвим други лик.
Пред главну представу ученици почетници показују своје знање у поподневним часовима, а током вечери наступају "мајстори". Трајање представе је за наше појмове незамисливо, јер гледаоци могу и цео дан да проведу на бунраку представи. Она се ,обично, одржава у централној сали неке зграде од које се шире ходници којима се доспева до продавница свакојаке робе. И поред тога, у сали у којој се одржава представа влада апсолутни мир.
Луткарско позориште је најчешће намењено деци, али постоје луткарска позоришта која својим квалитетом могу бити веома интересантна и за одрасле.
Чувено је позориште „Обрасцов“ из Москве.
ЛУТКА БЕЗ ГЛАВЕ
Пред кућом, на улици, седи девојчица и држи лутку без главе. Док људи пролазе, она разговара са лутком. Један чика застаде па јој рече:
- Како можеш да разговараш са лутком која није жива?
- Она је жива - брзо одговори девојчица.
- Како је жива кад нема главу?
- Има главу - одврати девојчица.
- Нема главу - рече чика љутито.
- Има...
- Нема...
- Али ви, чико, не умете да се играте!
Драган Лукић
Света лутака је свет бескрајне маште. Лутке изводе све радње, па и оне које није могуће извести у реалном свету.
Најjедоставније лутке које увек носимо са собом су делови нашег тела ( „Најбоље лутке наше су руке“).
Рад на представи у луткарском позоришту за глумца-аниматора почиње читаћим пробама. Оне имају за циљ упознавање с делом, улогом, замисли редитеља. Рад за столом се одвија без лутака, које се за то време израђују у радионицама.
Свака лутка има свој карактер. То одређује како ће се лутка кретати на сцени, како ће да говори. Да би то било добро изведено глумац-луткар би требало добро да разуме коју поруку лутка преноси. Његов задатак је да лутку „оживи“. Глумац треба да има осећај да је лутка као продужетак његове руке. Тако преко лутке може да остварисве што жели.
Рука човека не може да се испружи за три своје дужине, а рука лутке може. Човек не може да скине своју главу и да натакне другу, а лутка може. Човек не може да лети на сцени, а лутка може.На сцени обичног позоришта, по правилу, нема паса, коња, крава, слонова, тигрова, а у луткарском позоришту све то може постојати . Све ово је одлика лутковности.
Тројица уметника из Јапана су 1685. године формирали ТАКУМОТО-ЗА, луткарско позориште у Оски. То је био пресудан моменат за јапанско луткарство.
Они су започели развој особеног луткарског стила који мења начин анимације лутке. Лутке су, у просеку, биле високе око 70 цм. Нису имале ноге а биле су обучене у предивне костиме са оригиналним шарама. Лутку је водио аниматор у црном оделу. Текст је говорио један глумац а певач је уз песму свирао на жичаном инструменту.
Параван је у почетку био висок око 170 цм, колико је било потребно да се сакрије аниматор, али је касније снижен на 70-80 цм. Један аниматор је обема рукама, од назад завученим у лутку, држао тело, покретао главу,очи и уста, али како су пократане руке остало је нерасвељено. Такве тајне су строго чуване.
1789. године у Осаки УЕМУРА БУНРАКУКЕН ствара позориште лутака БУНРАКУ-ЗА.
У почетку, ужа или шира позорница као у ТАКУМОТО-ЗА игри, имала је параван који је скривао аниматора.Током развоја ниво паравана је снижаван да би на крају глумац аниматор био видљив. У представама су коришћени и елементи декора. Лутке бивају све више да би досегле висину 100-120 цм. Један аниматор је водио лутку и завукавши кроз леђа обе руке у њено тело, са две ручице (помагала) држао лутку, померао очи, капке, обрве, уста а понекад и уши. То је обављао једном ручицом у вратном делу лутке. Својом другом руком манипулисао је левом (десном) руком лутке.
Развој БУНРАКУ лутака иде следећим редом:
Око 1730. године покретани су прсти руку.
1747. године лутка је почела да "дише".
1740. године покренуте су очи са капцима, уста и језик.
1747. године су се прсти савијали у зглобовима и померале су се уши.
Главе лутака су се могле мењати, перике и костими такође. Једино што лутке нису могле да изведу је да иста лутка (глава) помера очи горе доле, лево десно и да затвара капке. Сваку лутку водила су три аниматора. Било је потребно изузетно дуго вежбање да би се ускладио рад три аниматора са говором глумца и музиком. Учење оваквог владања лутком тј. стицање способности да се учествује у представи траје 10 година. (Синхронизација реч-покрет у основним покретима 1-2 године, владање ногама 3-4 године, а 2-3 године рад рукама.)Неке лутке су тако конструисане да се великом брзином претварају у сасвим други лик.
Пред главну представу ученици почетници показују своје знање у поподневним часовима, а током вечери наступају "мајстори". Трајање представе је за наше појмове незамисливо, јер гледаоци могу и цео дан да проведу на бунраку представи. Она се ,обично, одржава у централној сали неке зграде од које се шире ходници којима се доспева до продавница свакојаке робе. И поред тога, у сали у којој се одржава представа влада апсолутни мир.